U šikare udarilo je sunce i istiralo poskoka vani. Prve berbe duvana su krenule, a ono smišno cimlje još miriše potanko. Moja Hercegovina sija krijesnicama i svitnjacima crvenim što u čast svetom Petru visoko nebo griju. Prijatelji su uvatili smij ispod trišnje i posidali na žute gajbe. Svi u selu se vesele, dovikuju i ponosno srce igra u grudima. Kako lipo mirišu iskrižane kavode na terasi i onaj kukuruz što se u litnoj kujini skuva. Kako lipo mirišu do Mostara… Kako lipo dušu grije poziv prijatelja iz sela i kako suzu naćera na oko kad kažu: “Jaro, cilo selo pod svitnjacima, di si zapela?” Miriše Hercegovina puna tradicije kakve nigdi nema. Čuvaj nam je sveti Petre. I podaj nam još sinova. Da se ne osuše stara sela. Da nije više najmlađe dite u selu brat mi Petar kojem je (već) 8 godina. Ugasit će se svitnjaci i pisme Mate Bulića… I stat će derneci i ringišpili ako ne prosvitli nešto tvrdu glavu Hercegovca. Čuvaj Petre moju didovinu. Od pamtivika si čuva Petrovce moje. U iskri što iz ognja puca molitva se jaka krije: Pošalji sina mati našoj. Pošalji, jer bez njega ni Hercegovine nije.
Autor teksta:Martina Tomić
Hercegovka.net
