“Fala ti Isuse milosni,kako su trišnje rodile ove godine. Da je moj Ivan ovde sad,pa da mu pitu od trišanja ispečem.To bi najviše volio izist kad se vrati kući s posla iz noćne” -prvo bijaše što mi reče baka Manda u znak pozdrava.
S krunicom u ruci,suzom u oku i drhtavih ruku hoda starica oko svojih stabala i priča sama sa sobom dok ne naiđe u prolazu neko od nas susjeda.
Ostarila je ona prije vremena od muke. Od tegoba što joj saviše pleća, ali joj ne pognuše glavu. Hercegovački ponos joj ne da! Diže je ponosno svako malo uperi ka nebu moleći Svevišnjeg Gospodina da joj čuva sina koji joj na baušteli radi evo već drugu godinu u Njemačkoj pokrajini Bayern.
Bila je ona sa svojim Perijom u skladnom braku.Nisu puno imali imetka, al ljubavi bijaše napretek. Imali su jednog sina Zdravka. Koji u nesretnom ratu izgubi život, a nedugo nakon tog mu se razboli i žena koja je nakon kratke bolesti umrla. Gledali su u Ivana ko u zjenice oka svoga.i.Nedugo nakon tog i Perija potonu u vječni san. Osta Manda sa unukom sama. Zvala ga je sine,a on nju majkom, a ne bakom. Manda je sav svijet vidila u svom Ivanu i zahvaljivala Bogu što nije sama u tim teškim trenutcima. Mali Ivan statasao u momčinu kakvim se selo ponosilo. Radio kao stražar u nekom objektu dok se nije zatvorio. Predavao je molbe,al nije nigdje mogao naći posao .Mater(baka) se razboli i Ivan odluči otić u Njemačku .Nisu imali za lijekove. Molila je mater da ne ide .Trzao se Ivan dok je mogao, al’ računi se nagomilaše,recepti za lijekove…. i ode Ivan. Osta mater tužna i sama pod krošnjom trešanja s krunicom u ruci čekajući svog Ivana .
“Kako ste danas bako Mando? “- upitah je .
-“Ma dobro je Bogu fala ,Ivan me svaki dan i zove, pa tako dani prođu brže. Spremi mi vazda za likove, pa me manje boli.
Ajde jami trišanja. Nisu cvrljive .Rodile ove godine dobro .Ponesi i dici. Ja bi spremila svom Ivanu, al me nema ko odves na autobus, a do Gospojine će proć kad on dođe .Ajde bona, s tim tvojim mobtelom uslikaj trišnje i stavi na oni naš program Ercegovina jer to moj Ivan vazda čita. Ja mu ispričam šta ima u selu, a onda on ostalo tamo pročita. Kaže tako sve znade šta se ovde dešava
Reci i dici da dođu kad pojedu da sami jame koliko im srce oće. Ivan bi odnijo prija na tržnicu prodo ,pa bi jamili fasunka malo za to. Sad propadaju, a dite mi gori jide neke glotne. Taki vakat sine moj. Gadan vakat kad u miru iđeš sa svog ognjišta. Poniću i fratru malo u nedilju da i on izmoli za mog Ivana.”-drhtavim glasom zbori baka Manda. “Uslikat ću bako, ne brinite i puno Ivana pozdravite-“rekoh joj sjetno i uhvatih se aparata da poslikam krošnje trešanja.
“Oću.Pozdravit ću ga. Zbogom.”-reče baka Manda Dok sam slika, primaknu mi se i suznih suznih očiju reče :
“E,sunce moje reci dici, ako u trišnje budu dolazili da uđu okolo jer ako čujem kapiju srce bi mi moglo stat od dragosti jer ću pomislit da moj Ivan dolazi, sunce majkino.
On vazda kad dolazi na tu kapiju uđe i znadem da je on.
Od kad on ode niko je i ne otvara.
Zato reci dici, nek sve poberu ,samo da grane ne lome i ne ulaze na kapiju….pomislit ću da mi moj Ivan dolazi.” “-prozbori baka Manda dok joj se uzdah težine planine prolomi iz staračkih napaćenih grudi….
Ulomak iz knige “Iz pera Hercegovke” autorice Daniele Škegro
Hercegovka.net
